F1 heroji - Edi Irvajn


autor: Vladimir Kosjer | datum objave: 17.03.2017.


F1 heroji - Edi Irvajn

©Creation.tv

Uprkos brojnim ekcesima u karijeri, Edi je dobio reputaciju izvanrednog pilota i timskog vozača. Rođen u Njutaunardu, Severna Irska 10.11.1965. mali Edi brzo je pokazao interesovanje za motosport, te su ga roditelji često vodili na Britanski Gran Pri.

Irvajn je prvobitno bio zainteresovan za motorcikle, međutim njegov otac ga je savetovao da je sport previše opasan, te ga je motivisao za takmicenje u Formuli Ford 1983. godine. Sezonu kasnije pobedio je na Brands Hatch-u. Preko Marlboro testa Edi je presao u Britansku Formulu 3 1988. godine. Godinu dana kasnije, završio je kao deveti u generalnom plasmanu u Formuli 3000. Usledila je karijera u Japanu u Formuli Nippon. 1992. godine takmičio se na 24 časa Le Mana, vozeći Tojotu sa Rolandom Razenbergerom.

Oktobra 1993. godine, vlasnik tima Džordan dao je šansu irskom pilotu koji je do tog trenutka prošao sve niže kategorije neophodne za napredak. Na njegovom prvom Gran Priju na Suzuki zauzeo je sjajno šesto mesto.

Uprkos fenomenalnom rezultatu, Edi Irvajn je u toku trke vodio pravi ''rat'' sa svojim idolom Airtonom Senom. Naime Airton je obišao Edija za ceo krug jureći za Prostom, međutim, Irac je momentalno povratio poziciju ispred Brazilca jer se i sam borio za četvrto mesto sa Dejmonom Hilom koji se nalazio nekoliko metara ispred. Iako kasniji pobednik trke, ''Kišni covek'' je ovaj potez opisao kao vrlo nesportski te je fizički napao Džordanovog pilota u garazi. I pored renomea, trostruki šampion kažnjen je od strane FIA.


F1Srbija nije vlasnik video snimka

Sledeće sezone, Edi Irvajn je imao miks dobrih rezultata i kontroverzi. Na prvoj trci u Brazilu, učestvovao je u incidentu sa još tri bolida, te zaradio novčanu kaznu i zabranu učestvovanja u naredna tri takmičenja. Na pisti Katalunja osvojio je prve bodove u sezoni, međutim pouzdanost Džordana ga je omela da u narednih pet trka ne dođe do karirane zastave.

Na VN Belgije izbacio je Dejmona Hila iz trke i time bio upozoren od strane čelnika da će mu biti oduzeta licenca. I pored velikog pritiska, Edi je imao preko potrebni talenat da se izvuče iz teških situacija. Na toj trci završio je na sedmom mestu, a u narednim zabeležio je jedno četvrto i jedno peto mesto.

Sledeće 1995. godine, Irac je zabeležio svoj prvi podijum u karijeri na stazi ''Žil Vilnejev''. Međutim, Džordanova nepozdanost je te sezone bila konstantnija. Uprkos produženju ugovora na još dve godine, Edi Džordan nije mogao da sačuva ''Brzog Edija'' za sledeću kampanju 1996. godine.

Tim iz Maranela otkupio je njegov ugovor još pre isteka sezone. Ekipa Ferarija je 1996. godine imala dva nova pilota, tada već dvostrukog šampiona Mihaela Šumahera, kao i mladu nadu Edija Irvajna. Start je bio obecavajući za Irca koji je pobedio Mihaela u kvalifikacijama i u trci u Australiji.

Do kraja sezone, očajni rezultati sa pregršt izletanja i incidenata garantovali su mu tek deseto u generalnom plasmanu. Tokom sezone u 1997. godini, Ferari je imao dosta kompetetivniju mašinu, a Edi je na Gran Priju u Argentini postigao do tada najbolji rezultat u karijeri. Završio je kao drugi iza, Žaka Vilnejeva.

Međutim, italijanska štampa žestoko je kritikovala Irvajna zbog njegove nemogućnosti da obiđe Kanađanina koji je imao problema sa stomačnim virusom. Mediji su zahtevali od čelnika Ferarija da mu uruče otkaz, ali to se nije dogodilo, te je Ferarijev pilot zadržao hladnu glavu i osvojio dva vezana treća mesta u Imoli i Monaku.

Usled velike konkurencije te sezone sa moćnim Vilijamsom, standardnim Benetonom i sve boljim Meklarenom, Irvajn je završio prvenstvo na zadovoljavajućem sedmom mestu u generalnom plasmanu. Naredne sezone, njegov timski kolega se ponovo borio za titulu, a tada već iskusnom Ediju Irvajnu nedostajala je prva Gp pobeda.

Pored problema sa leđima na startu, Edi je bio uveren da može doći do najboljih rezultata. Te godine potpisao je ugovor koji mu je garantovao veću slobodu u biranju strategije i set up-a. Sedam vezanih podijuma i nekoliko drugih mesta obezbedilo mu je četvrto mesto u generalnom plasmanu.

Iako mu je timski kolega bio Šumaher, Edi je gajio veliku dozu strahopoštovanja prema Nemcu, što je za mnoge bilo iznenađujuće. Naredne 1999. godine Ferari je bio na vrhuncu performansi a Edi je osvojio čak 4 Gp trke te sezone. Olakšavajuća okolnost bila mu je izostanak Šumahera na polovini sezone, nakon nesreće na Silverstonu.

Irac se odjednom našao u, do tad, nepoznatoj situaciji, imao je priliku da se bori za naslov prvaka sa Mikom Hakinenom. Borba je trajala do poslednje trke na Suzuki. Udesom u kvalifikacijama, umanjio je sebi šanse u trci na kojoj je slavio Hakinen. Za naslov prvaka falila su mu samo 2 boda, dok je  konstruktorska titula pripala Ferariju.

Neočekivano za mnoge, pred kraj te sezone Jaguar je kupio ekipu Džekija Stjuarta i angažovao Irca kao prvog pilota u naredne tri sezone. Uprkos brojnim ulaganjima, slavni brend je razočarao i tako naterao Irvajna da završi karijeru u Formuli jedan 2002. godine.


F1Srbija nije vlasnik video snimka

Njegov privatni život i dan danas puni naslovne strane. Okružen prelepim devojkama, te ležeran i hedonistički pristup životu koji vodi, podseća na stara vremena iz sedamdesetih. Svoje vreme provodi na jahti krstareći Azurnom obalom od Monte Karla do Portofina. Na tim krstarenjima povremeno daje onlajn intervjue o stanju u Formuli 1, ispijajući Irsko pivo. Sa trkačkog gledišta, Edi je bio brz, timski igrač a sa druge strane nekada ''bezobrazan'' i pomalo ležeran. Osvojio je ukupno 4 Gran Prija i borio se za naslov prvaka. ''Brzi Edi'', kako su ga zvali, jedan je od heroja svoje generacije.

Koautor teksta: Nikola Ognjenović